Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Pra­vo na čo­vje­ka do­stoj­nu sa­hra­nu ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va i obi­lje­žen grob, sta­ro je ko­li­ko i ci­vi­li­za­ci­ja. Za­pra­vo, tek je ta­kav od­nos pre­ma čo­vje­ku, bio on pri­ja­telj ili ne­pri­ja­telj, po­svje­do­čio da se ljud­ska ra­sa stvar­no us­pra­vi­la i očo­vje­či­la. Čak i u naj­ri­gid­ni­jim vre­me­ni­ma isto­ri­je, ka­da su ži­ve lju­de na­bi­ja­li na ko­lje, ra­za­pi­nja­li ko­nji­ma na re­po­ve ili ba­ca­li la­vo­vi­ma, žr­tve su osta­vlja­ne na mi­ru i po­ka­pa­ne, spa­lji­va­ne ili na na­čin pri­mje­ren od­re­đe­noj kul­tu­ri i pro­sto­ru „sla­te Bo­gu na isti­nu“. Sva­ki dru­ga­či­ji po­stu­pak svje­do­čio je o kul­tur­noj i ci­vi­li­za­cij­skoj za­o­sta­lo­sti, ne­zre­lo­sti ili ne­do­vr­še­no­sti od­re­đe­ne za­jed­ni­ce i bio li­ni­ja raz­dva­ja­nja iz­me­đu na­pret­ka i za­o­sta­ja­nja. Na­rav­no, bi­lo je ci­vi­li­za­cij­skih cje­li­na i po­je­di­nih na­ro­da ko­ji su se, na­ro­či­to pre­ma po­bi­je­đe­nim ne­pri­ja­te­lji­ma, od­no­si­li kraj­nje var­var­ski, ne­hu­ma­no, ne­kad i ka­ni­ba­li­stič­ki. Čak je i u mi­to­vi­ma Sta­re Grč­ke, ko­li­jev­ke mo­der­ne ci­vi­li­za­ci­je i de­mo­kra­ti­je, osta­lo za­bi­lje­že­no da je Kre­ont, kralj Te­be, oli­če­nje kru­te sve­tov­ne vla­sti, za­bra­nio sa­hra­nu svog pro­tiv­ni­ka Po­li­ni­ka („ da mu grob ni­ko ne spra­vi ni oža­li“), ali je na­kon upo­zo­re­nja bo­go­va od­u­stao od te za­bra­ne. Naža­lost, isto­ri­ja, ona ozbilj­na a ne mit­ska, bi­lje­ži mno­go vi­še ovo­vre­me­nog var­va­ri­zma i za­ko­pa­va­nja pro­tiv­ni­ka, voj­nih, vjer­skih, po­li­tič­kih, na neo­bi­lje­že­nim mje­sti­ma, „pse­ćim gro­blji­ma“, itd…
Da­kle, sa­hra­ni­ti čo­vje­ka i ozna­či­ti mu grob sve­ta je oba­ve­za, pri­je sve­ga etič­ka i hri­šćan­ska, i oko to­ga, ma­kar sa sta­no­vi­šta da­na­šnjeg ste­pe­na ci­vi­li­za­ci­je, ne bi tre­ba­lo da bu­de spo­ra. U tom kon­tek­stu, ne­dav­na „sa­hra­na“ po­smrt­nih osta­ta­ka voj­ni­ka Ver­mah­ta ko­ji su, kra­jem Dru­gog svjet­skog ra­ta, po­gi­nu­li ili po­gu­blje­ni ši­rom Cr­ne Go­re i po­di­za­nje spo­men – obi­ljež­ja nad nji­ho­vom za­jed­nič­kom hum­kom gest je do­sto­jan po­dr­ške. Do­du­še, ima mje­sta i pri­go­vo­ru po­bjed­ni­ka da su ko­sti po­bi­je­đe­nih mo­gle bi­ti po­ku­plje­ne i, ma­kar i uz sve­ča­nost, is­pra­će­ne u do­mo­vi­nu, ali…
Ovaj gest, da­kle, mo­gao bi se oka­rak­te­ri­sa­ti kao plod pro­mi­šlje­ne po­li­tič­ke od­lu­ke ko­ja bi tre­ba­lo da po­ka­že ko­li­ko smo se od­ma­kli od osve­to­lju­bi­vog i pi­zmič­nog od­no­sa pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma. Ka­žem MO­GAO, ali da bi i za­i­sta bio svr­stan u tu ka­te­go­ri­ju od­lu­ka ne­do­sta­je mu ono naj­krup­ni­je - jed­nak od­nos pre­ma svi­ma ko­ji su, vo­ljom ili ne­vo­ljom, zbog po­gre­šne pro­cje­ne u po­gre­šno vri­je­me ili pra­ve pro­cje­ne u po­gre­šno vri­je­me, svr­sta­ni me­đu „ne­pri­ja­te­lje“ svih vr­sta i pod­vr­sta. Tek ta­da i sa­mo ta­da, iz­ja­va na­zo­vi – pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re, zva­nog Fi­lip Tre­ći iz­gu­ra­ni, da je to „ci­vi­li­za­cij­ski od­nos pre­ma po­smrt­nim osta­ci­ma ko­ji upu­ću­je ci­vi­li­za­cij­sku po­ru­ku po­mi­re­nja“ ima­la bi smi­sla i bi­la od­raz „po­li­ti­ke pre­va­zi­la­že­nja po­dje­la“, ka­ko do­da­de po­me­nu­ti.
Ali, ko­li­ko god ovaj gest ak­tu­el­na vlast sa sve Fi­li­pom Tre­ćim, iz­gu­ra­nim, po­ku­ša­va­la da upa­ku­je u šlja­šte­ći ovoj „ci­vi­li­za­cij­skih po­ru­ka“, sve oko­lo i na­o­ko­lo ne da go­vo­ri već vri­šti dru­ga­či­je. Sa­mo de­se­tak ki­lo­me­ta­ra sje­ver­ni­je od gro­blja nje­mač­kih voj­ni­ka, a je­dva nekoliko sto­ti­na me­ta­ra od Fi­li­po­vog ka­bi­ne­ta, pod Go­ri­com, le­že ne sa­hra­nje­ni već za­ko­pa­ni u za­jed­nič­ku grob­ni­cu, dje­li­mič­no ras­ko­pa­nu i raz­ga­že­nu moć­nim gra­đe­vin­skim ma­ši­na­ma, po­smrt­ni osta­ci žr­ta­va, što to ne re­ći, sa­ve­znič­kog bom­bar­do­va­nja Pod­go­ri­ce kra­jem Dru­gog svjet­skog ra­ta. Njih vi­še ne­go pet sto­ti­na, ide­o­lo­ški neo­bi­lje­že­ne, ona i ova vlast (ne­ma raz­li­ke) već du­že od se­dam de­ce­ni­ja ne­će da sa­hra­ni pri­stoj­no, obi­lje­ži im grob i po­pi­še im ime­na. Dok još ima ži­vih svje­do­ka i onih ko­ji ih se sje­ća­ju. A tek ču­ve­no „pa­sje gro­blje“ kod Ko­la­ši­na, pa ina i ina ši­rom Cr­ne Go­re. A tek si­ja­set ni do dan-da­nas neo­bi­lje­že­nih gro­bo­va cr­no­gor­skih gra­đa­na ra­si­ja­nih u ra­si­ja­nju sa­mo zbog to­ga što im vri­je­me smr­ti i vri­je­me na­kon smr­ti ni­je da­lo za pra­vo da su bi­li u pra­vu. I, kao vr­hu­nac tog „po­mi­ri­telj­skog i ci­vi­li­za­cij­skog“ od­no­sa pre­ma mr­tvi­ma, ma­kar u jed­nom tre­nut­ku, dok su bi­li ži­vi, bi­li i ne­pri­ja­te­lji, je­su stra­ti­šta u oko­li­ni Blaj­bur­ga u Slo­ve­ni­ji. Na de­se­ti­ne i de­se­ti­ne hi­lja­da, ne­ki is­tra­ži­va­či tvr­de go­to­vo 300 hi­lja­da, već za­ro­blje­nih i raz­o­ru­ža­nih pri­pad­ni­ka čet­nič­kih sna­ga po­stri­je­lja­no je i bez re­da i po­ret­ka za­tr­pa­no u ja­me ko­je su po­tom pre­kri­li ne „snje­go­vi, ru­zma­rin i šaš“, ka­ko bi re­kao pje­snik, već tra­va, li­šće, gr­mlje i – za­bo­rav! Me­đu nji­ma, vje­ran nji­ma i svo­jim uvje­re­nji­ma, vje­ran za­kle­tvi ko­ju je dao kra­lju i Otadž­bi­ni, le­ži i moj po­koj­ni đed La­bud. Kao što nje­gov otac Mi­ro le­ži za­ko­pan ali ne i po­ko­pan i opo­jan ne­gdje u gu­du­ri Neđ­me­đe­ra i kao što se ne zna gro­ba ni uko­pa ni nje­go­vom ocu… i sve ta­ko dok nas po­ro­dič­no pam­će­nje slu­ži. A svi su se, na svoj na­čin i u svo­je vri­je­me, bo­ri­li za slo­bo­du i Cr­nu Go­ru, do­du­še za jed­nu dru­gu i dru­ga­či­ju ali bez ko­je ne bi bi­lo ni ove ko­joj, na ža­lost i sra­mo­tu, pred­sje­da­va Fi­lip Tre­ći, iz­gu­ra­ni.
I ta­ko, u ro­do­slo­vu mo­je fa­mi­li­je ja sam pr­vi ko­ji je sa­hra­nio oca i zna gdje mu je grob. Ali, i to tek na­kon de­ce­ni­ja i de­ce­ni­ja, na mom po­ro­dič­nom gro­blju u Še­ku­la­ru sto­ji plo­ča i na njoj sli­ka, po­red oče­ve, ko­je me pod­sje­ća­ju da je i moj otac imao oca i da je nje­gov otac imao oca i da je… sa­mo su gro­bo­vi pra­zni. I kao što su oni pra­zni, ne­gdje i u du­ša­ma na­šim du­va pro­ma­ja i tru­le po­ki­da­ne gra­ne na­šeg po­ro­dič­nog sta­bla. A Fi­lip Tre­ći, iz­gu­ra­ni, tvr­di ka­ko se „zna ko je bio gdje i ka­ko, ali se ta­ko­đe u ge­ne­ra­ci­ja­ma u ko­ji­ma smo i ko­je sli­je­de, mo­ra obez­bi­je­di­ti sklad svih za do­bru bu­duć­nost svih“. I zna se, tač­no je, ali zar ni­je vri­je­me da se, za­rad te bu­duć­no­sti, isto­ri­ja i to gdje je ko bio osta­vi – isto­ri­ji. Ili će, dok je svi­je­ta i vi­je­ka, Fi­lip Tre­ći, iz­gu­ra­ni, po­no­vo po­vam­pi­ri­va­ti „čet­nič­ke hor­de“ ko­je otud od Blaj­bur­ga zvec­ka­ju svo­jim sa­tru­lim ko­stu­ri­ma i opet ju­ri­ša­ju na Cr­nu Go­ru, Fi­li­po­vu.
Gro­bo­vi, ma či­ji bi­li, ni­je­su ne­pri­ja­te­lji. To su sa­mo ži­vi lju­di, a ka­te­go­ri­ja „ne­pri­ja­telj“ ni­je de­fi­ni­sa­na ma­te­ma­tič­kom pre­ci­zno­šću već, na­pro­tiv, za­vi­si od vre­me­na i pro­sto­ra, isto­rij­skog. Ta­ko vri­je­me do­ne­se da Fi­lip Tre­ći, iz­gu­ra­ni, sljed­be­nik i ba­šti­nik par­ti­zan­skog na­sle­đa, da­nas sa­hra­nju­je voj­ni­ke one voj­ske pro­tiv ko­je su se bo­ri­li i gi­nu­li ti isti par­ti­za­ni. Zbog ci­vi­li­za­ci­je i sve­op­šteg iz­mi­re­nja, ka­že. Ali, baš zbog tog sve­op­šteg po­mi­re­nja i „po­li­ti­ke ko­ja će pre­va­zi­ći po­dje­le“, Fi­li­pu Tre­ćem, iz­gu­ra­nom, ni na kraj pa­me­ti ni­je da do­stoj­no sa­hra­ni i grob im obi­lje­ži stra­da­le pod Go­ri­com, stra­dal­ni­ke „pa­sjeg i pa­sjih gro­ba­lja“, ne­sreć­ni­ke Blaj­bur­škog ma­sa­kra, itd, itd… Jer, ko­li­ko god je sa­hra­na nje­mač­kih voj­ni­ka bio dug ci­vi­li­za­ci­ji i „op­štem po­mi­re­nju“, Fi­lip i Fi­li­po­vi naj­ma­nje to­li­ko su du­žni i sop­stve­nom na­ro­du.
I za­to, ne­ka bu­de i ne­ka ga gro­blje nje­mač­kih voj­ni­ka jer, re­koh, gro­bo­vi ni­je­su ne­pri­ja­te­lji. Ali, šta je sa gro­bom đe­da mo­ga, Fi­li­pe? Ili će on, a s njim i ja i svi nje­go­vi, dok nas ima i dok tra­je­mo, bi­ti ne­pri­ja­te­lji ko­ji ni­je­su vri­jed­ni „da grob im ni­ko ne spra­vi i ne oža­li“???